УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 20. децембар 2014.

ВИДЕО САМ КАКО ВОДА ЉУБИ ВОДУ / Властимир Станисављевић Шаркаменац




ВИДЕО САМ КАКО ВОДА ЉУБИ ВОДУ
 (Радомир Стојановић: Небеска трпеза (песме) – Панорама, 2013.)

Одавно се зна: Човек може да увелича истину, али, на срећу, истина не може човека, јер са трона своје недодирљивости и узвишености, она није склона да верује у туђе богове и да подлеже туђим  утицајима. Међутим, можда би у случају песника Радомира Стојановића, и само за ову прилику, једнократно, та тврда етичка категорија могла да има и своју јединствену изнимност, дерогацију, јер Стојановићева поезија јест заиста једна истина, објављена у неколико следствених књига (Другачији говор (2004), Похвала ватри (2008) и Небеска трпеза (2013), око које смо се окупили), и ако ту поезију пажљиво ишчитавамо, па макар и мање познајемо аутора лично, имамо неспоран утисак да Та истина заиста увеличава човека-аутора, макар колико велики он био.
Будући да споримо чврстину пословичног навода с почетка овога невеликог текста и покушавамо да смер значења поставимо и уназад (да и истина може увеличати човека), а знајући да је за добру расправу потребна и аргументација, ми ћемо ову тврдњу износити према неколиким песничким сликама и цитираним стиховима, који производе и толико ставова којима ћемо бранити поменуту дерогацију:
Дакле, ако аутор каже  (1; „Након свега“): Певало је подне у  зреломе плоду/ видео сам како вода љуби воду, онда нам се најпре намеће да Стојановић своју поезију не пише – он је сведочи, јер узети баш глагол видети који се најчешће уважава код сведока при позиву на суд, управо је сведочење оног што је у стиху заговарано. А чини нам се да је ово силни,  можда највећи оксиморон у књизи, јер с једне стране имамо пароксистички пуцањ (Прасак) зрења у апотеозној слици рододајне сунчеве зраке која се кулминативно сједињује с плодом баш у подне (јер није само случајно и тек тако избегнуто да се каже: Гледао сам јутро… ), док с друге стране имамо воду, јачу од ватре и температурну супротност жарком подневу, а која се у бризи за сопственим опстанком сједињује са другом водом, и љуби, и шта је ту њен пољуб него њено збијање редова у одбрани од испарења.
Потом, има песник једну лирску локацију коју најчешће посећује, у односу на све друге. То је Поље које уписује великим словом „П“, а зна се и зашто, јер му је ради општости места изостављен епитет конкретног, узетог из географије, а зна се и који – Косово. Као такав – лирски објекат, он је задобијао све поетске нишанске справе кроз које га је песник посматрао и црпео најјаче начине за опевавање. И кад је испевао готово све основне квалификативе, као што су харање по пољу, убијање и затирање на њему, његов опстанак, смислио је да је највиши ниво певања то да се пева о његовој преживелости, преживјелом Пољу, дакле. И тада неће певати о, недајбоже, остацима изгинуле младежи за његов опстанак, ни о остацима силника и отимача који ће по синусоидној законитост одвијања догађаја једном сигурно бити мртви и одсеченим им главама пуно Поље, преживљено; он неће у те остатке урачунати ни остатке оружја и тешког оруђа, ни уранијум са осиромашеним дејством, он ће наћи највиши израз преживљености Поља – остатке говора, и рећи (2; „Киша“): Тада се на преживјелом пољу/ сакупе остаци говора. Јер, ваљда ни нема вишег израза преживљавања него кад преживи највиши ниво људскога Духа – Говор, (а да је највиши, сведоџба је то што се тек у њему сусрећемо и са Светим Духом, јер то је она Реч што бù на Почетку, и што бù у Богу, и Бог у њој).
Да не бисмо ишли далеко од Поља, песниковог љубимог и милог станишта, за трећу слику бирамо стих из књиге Другачији говор (3;): Док крећем у свијет бијели, за мном се вуче црна пређа , а говори о категорији сраслости за тле на којем смо угледали светлост дана. Која је то црна пређа у овога песника, која је присутна и у књизи о којој пишемо (песма: „Невидљива пређа“)? Је ли то она због које су стихови овог аутора коришћени у домаћим романима („Вода која памти“ – В.С.Ш.)? Или она коју у овом часу преде, а и не зна се, чија мајка, ал је нужна као Аријаднин конац спаса за излазак из лавирнта мрака, па теши и храбри синове да се сучеле са отимачима, лоповима силне замрачености ума. Најпре је то, пак, нека песникова пређа рођена са њим самим, омотана око ногу му, и која га сапиње да са Поља оде. Али ако је до неке тачке некако и отишао, онда је та пређа обмотана око срца, па емотивно подсећа човека-песника, и непесника, да се зна камо вратити. И, чак да је он отишао тако далеко да је срцем заборавио одакле је, онда је та црна пређа клупко бесконачне дужине, које се не може никада размотати и које станује у грлу, међ гласницама и сваки пут одређује помисао на то шта ћемо рећи, а пре тога и посмислити, а то је увек: Одакле смо, шта смо и зашто се нисмо вратили, па се одмах и враћамо на Поље које никада не можемо оставити, јер баш тако је грло изговорило, такав нам је Говор. Опет говор! Он у додиру са Светим Духом који одређује куда ћемо у крајњој линији – на Косово!  
 Све три слике чине човека-песника бар мало увеличаним пред светом лирике и живота уопште, а да многе друге слике и не наводимо, као што је једна од њих: Кад мајка зађе у шуму/ враћа се с пуном котарицом/ свитања („Проходали грумен“). Све би оне имале исто дејство као и ове три – увеличавања Истином Човека-Песника Радомира Стојановића.


Кућа Ђуре Јакшића, Св. Стефан, 15. август 2014.                                     В. С. Ш.

Нема коментара:

Постави коментар