ЗАХВАЛНИ смо и срећни што нас је пројекат заштите села нишког Завода за заштиту материјалног и духовног наслеђа, винуо у Европу, што ће за нас чути и ван Србије па ће овде, на опустелу очевину можда понеко и да се врати. Да потегне и притегне оронулу кућу. Али за све је потребно време, а нама је одвајкада најпотребнији пут до тридесетак километара удаљеног Пирота. Тачније, потребно је асфалтирати још само 2,5 километара од белског моста до белског крста, па тек онда причати о обнови камених кућа и других зграда. 
Ово је готово једнодушна оцена преосталих осамдесетак махом остарелих горштака у пиротском селу Гостуша који су остали да живе у кућама од љутог камена, блата и горнуновине. Опстанак ове целине омогућио је пројекат којим руководи Елена Васић Петровић из Ниша. Некадашњи врхунски мајстори за сир и качкаваљ са Вртибога, добили су признање "Европа ностра" за очување аутентичности изгледа кућа и постали део списка на коме доминирају Дубровник или рецимо Амстердам. Обавезујући део признања подразумева и бригу о објектима и њихово одржавање, али како туристе из светских престоница довести у село које нема пута.
- У селу имам огромну кућу од природних материјала - прича Божидар Панић из Пирота. - Преко 150 квадрата је, покривено плочама. Одавно сам отишао, тако да ми је у међувремену исечена струја, водовод такође не ради, почеле су да се повлаче плоче са крова, да цури кишница. Почела је да пропада иако има само око 60 година. Кад дођу рођаци из Срема кренемо ка Гостуши, али само до белксог моста, јер даље се добрим колима не може. Ко се одлучи да оде до села по правилу сломи нешто и не може да се врати без шлеп службе. Оно мало стараца што је горе остало чека судњи дан, а једина веза са светом им је поштар