СРОДНЕ ВЕСТИ

          ЗАХВАЛНИ смо и срећни што нас је пројекат заштите села нишког Завода за заштиту материјалног и духовног наслеђа, винуо у Европу, што ће за нас чути и ван Србије па ће овде, на опустелу очевину можда понеко и да се врати. Да потегне и притегне оронулу кућу. Али за све је потребно време, а нама је одвајкада најпотребнији пут до тридесетак километара удаљеног Пирота. Тачније, потребно је асфалтирати још само 2,5 километара од белског моста до белског крста, па тек онда причати о обнови камених кућа и других зграда. 
          Ово је готово једнодушна оцена преосталих осамдесетак махом остарелих горштака у пиротском селу Гостуша који су остали да живе у кућама од љутог камена, блата и горнуновине. Опстанак ове целине омогућио је пројекат којим руководи Елена Васић Петровић из Ниша. Некадашњи врхунски мајстори за сир и качкаваљ са Вртибога, добили су признање "Европа ностра" за очување аутентичности изгледа кућа и постали део списка на коме доминирају Дубровник или рецимо Амстердам. Обавезујући део признања подразумева и бригу о објектима и њихово одржавање, али како туристе из светских престоница довести у село које нема пута.
          - У селу имам огромну кућу од природних материјала - прича Божидар Панић из Пирота. - Преко 150 квадрата је, покривено плочама. Одавно сам отишао, тако да ми је у међувремену исечена струја, водовод такође не ради, почеле су да се повлаче плоче са крова, да цури кишница. Почела је да пропада иако има само око 60 година. Кад дођу рођаци из Срема кренемо ка Гостуши, али само до белксог моста, јер даље се добрим колима не може. Ко се одлучи да оде до села по правилу сломи нешто и не може да се врати без шлеп службе. Оно мало стараца што је горе остало чека судњи дан, а једина веза са светом им је поштар
          који носи пензије.
          РЕШЕЊЕ ДОГОДИНЕНа представљању награде у Пироту, градоначелник Владан Васић је рекао да зна за проблем пута и да ће преостала деоница бити асфалтирана наредне године. Осим тога, локална власт ће изнаћи модалитет да преко неког фонда помогне обнављање Гостуше.
          Овај пензионер додаје да би се село могло заштитити, али су за то потребне огромне паре, пре свега за адаптацију чатмара, како куће од земље и камена називају овдашњи становници.
          У селу нема фиксних телефона, нити сигнала за мобилне мреже. Нема продавнице, ни лекара, а ни аутобуси овде не свраћају. Као да су још у средњем веку.
          - Да би кућа изгледала као пре шездесетак година када је направљена потребно је бар десетак хиљада евра. Ево, ја нудим држави да је среди споља, а ја ћу унутра, па да је заједно користимо и доводимо туристе. Наравно, претходно је потребно направити пут - закључује Панић.
          Његово мишљање деле и други Гостушани, па и председник МЗ Драган Видановић, који је већ реновирао своју кућу.
          - Да је било пута, струје и лекара нико се из Гостуше пре четрдесетак година не би ни иселио - каже Видановић. - На нашим пашњацима је било близу двадесетак хиљада оваца, а уз њих пар хиљада грла крупне стоке. Богатство једно. Село дели судбину свих осталих и потребно је много новца и времена да се оживи, јер је највећи број кућа пропао и у њих се улази неколико пута годишње. Наравно, захвални смо директорки Петровић, што ће се за нас чути и широм Европе. Сами мештани немају новца да све то обнове. 
          ПИРОТ И СРЕМ
          Највећи број Гостушана се пре неколико деценија настанио у Пироту, запослио у ондашњој моћној индустрији, а своја имања и куће обилазили су ретко, управо због лошег пута. Велики број фамилија подно Вртибога се после Другог светског рата у колонизацији настанио и у Срему, тачније у околини Инђије и обе Пазове, где су постали узорни домаћини јер су вредни и радни.