Obaranje velike bukve

Објављено је 16.05.2013.

EKSPERTI OTKRIVAJU: EVO KOJA SU TRI SCENARIJA ZA ZAPADNI BALKAN

Istorija: Nauka ili izmišIjotina? - Alhemija piramida

Alhemija/Alkemija Balkana: Crna Gora - 9. epizoda

Rijeke Hrvatske - Korana - www.PijaniTvor.com

Rijeke Hrvatske - Zrmanja

TESLA ŠOKIRAO RUSKE NAUČNIKE - Odredio početak najvećeg svetskog sukoba!?

TESLIN ROĐAK ŠOKIRAO SVET - Rusi se dokopali njegovog najopasnijeg oružja!?

Pčelarstvo; istorijat i gajenje

Објављено је 16.10.2016.

autori :Slobodan Bogdanović,Kosta Babić ,Jovan Bačkulja
snimatelj:Aleksandar Agbaba

РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ (1) / Белатукадруз

Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА БЕЛАТУКАДРУЗА

РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ (1)

Почетак је крај

и крај је почетак.

Чворови се расплићу тешко,

велики чворови.

Већина сувише дуго

расплиће чворове.

Знају ли шта хоће?

Почетак је крај

и крај је почетак.

*

Имао сам визију

предела

будућег музеја под ведрим небом.

Уцеп брегова,

стене,

језеро.

Мере

планинске.

Ништа није личило на сан средњевековни,

а ипак као да је у близини била

грађевина од камена.

БЕЛАТУКАДРУЗ, јул 2017. Снимак Иванов

*

Готово је са тотализмом.

Задужен сам да кажем

неколико пригодних речи

поводом Удружења књижевних мољаца

и њиховог чувеног жирија

на челу са крапинским дугоносим

археоптериксом и балканском примадоном.

Варљиво је доба било,

укус поезије је као укус лошег бостана.

Доделише награду себи сличнима,

чувеним будалетинама. Као што су

чинили последњих неколико деценија.

Кртице, ливадске штеточине.

У ствари, кртице имају лепо крзно,

а њихова су развалине лицемерја.

Готово је са тотализмом,

али не и са његовим копиланима

рођеним у вукојебинама.

Усред бесплодног раздобља

дужег од варљивог кишног лета,

они телале о погрешним људима, маргиналцима...

(Среда, 17. март 1999.)

*

Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао,

јер писати неком после осамнаест година,

или после само три године,

значи писати непознатом и равнодушном -

некоме коме је свет и успех преча ствар.

Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.

Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.

Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмла|ени

из пепела...

Нису више ни страшила... Страшила у пољу.

Циганке из Комше, што лове рибу у реци

рукама, као Индијанке у филмовима,

искреније су од... Могу да им довикнем,

да се нашалим мрсно... И неће ми узети за зло...

*

Као да је прошло много година

(а не две недеље),

када сам последњи пут орао

једну од оних стрњика

безбројних и сивих...

Шикнуо је из заборава

водоскок кристалних успомена

из детињства. Видео сам сваки грм,

зеленило грана, колонију

птичијих гнезда - гнезда косова,

слепих сеница, грлица, чешљугара,

сврака и жуна.

Зелену предивну долину усред дубрава,

стабло оскоруше и крошњу сећања

моје мајке...

Мноштво процветалих сунцокрета,

лепших него на Ван Гоговим платнима.

Праве људе не могу заменити неки други.

Најсармније је говорити и писати лажи.

Сећам се времена када сам, први пут,

као младић однео своје песме на оцену.

Ја сам био занимљив по ономе

по чему сам био различит

од свих осталих пре мене,

и зато нисам прихватио

оно што ми је саветовано,

да будем сличан другима,

мртвима или живима...

Сад ми се чини важнијим

оно што је онда било неважно, успут:

предели, путовање, изглед неба.

Није било светлости,

није је било довољно.

Да бисмо изразили једну обалу,

или брег,

или бедем железничке пруге,

пријатеља или непријатеља из младости,

воденичара, уметника, или обичног човека,

пса луталицу, кокошку, жабу крекетушу,

прве ласте, небо црно као узорана бразда,

ватру на спруду, или брест у буктању заласка,

треба да се задржимо пред сваком од тих призора,

бића и ствари појединачно,

док нам не буду више личили ни на шта...

*

Моја два верна пријатеља су лето и летње предвечерје.

И гранчице јова које само што нису запупиле.

Прва кра|а, прва цигарета, прва љубав, прва полуција,

први пријемни испит, прва објављена песма,

први дневник, прва књига...

Свакој тој првој

претходиле су многе друге ствари,

занимљивије од уласка у тзв. књижевни живот,

који је врло често значио улазак у кабинет

неког професора, или уредника уштогљеног.

Знао сам где живим:

нисам се понашао као пуноглавац у бари!

Официјелна критика и књижевност,

околина и држава, прогутала је много

драгоцених бисера (и још их гута!).

Домаћи стаљинизам није заостајао много

за изворним.

Оно што гута тебе и мене, изведено је из тога.

Постоје демони бабљег лета епохе,

одећа им је пурпурне боје.

Свет је старо позориште

у коме се предуго играју старе комедије и трагедије.

Нема премијера.

И у најбољим људима чучи звер.

И свако од њих вешто скрива своју јазбину.

Роман је понекад открије.

Уметност романа ме је привлачила,

као и Мана, због тога што он

"једва зна да почне друкчије

до ли прапочетком свих ствари,

а не може уопште да заврши.

За њега важи реч песникова :

Што не можеш да завршиш то те чини великим.

Његова величина је блага, мирна, ведра,

мудра и објективна".

Изградњу Нове куће започели су

мајстори из Раброва, сећам се копања темеља.

Читајући Рилеков "Воћњак" увек сам помишљао

на један стварни воћњак.

Калинић - велики вашар: још га нико није насликао.

Мој завичај, моје родно место је јаје на спруду.

Митско јаје чија љуска је прсла.

*

(Јануар, 1994)

Мој отац управо орезује

руже у ружичњаку.

Видео сам у башти да ничу зумбули и никсице,

запупеле су и гране смокава.

Мој отац вели:

- Од како сам се родио, памтим да је било

барем двадесетак оваквих пролећа

усред зиме...

И наставља да орезује руже...

Pare leže svuda oko nas samo ih treba uzeti

Musliman spasio Srbina u ratu, pogledajte šta se desilo 25 godina kasnije

НОВИ МЕТОД У РИБОЛОВУ, АПОКАЛИПСА / Белатукадруз (010)

                           Из мојих Бележница.  

- Где је Аца, течо? чујем кроз одшкринут прозор моје собе мишин глас.
- У ливади Преко Пека, чува краве...
-  А Бата?
- Ено га у соби. Спава или чита. Иди па види...
 Као свежи и мирисни мајски ваздух, засићен цветом багрема, Миша је у свом осмеху донео привлачну неодређеност и безбрижност на првом прагу младићсле зрелости, пуну бескрајне воље за кретањем и доживљавањем. Одушевио се на мој предлог да скупља клетве и псовке уобичајене у Мишљеновцу и као ветар одјурио кући да прибележи оне примере који су му свежи у сећању.

     *
  Благо јулско сунце после тмурних облака, неочекиваног захлађења, кише. Седимо на плоту, као мачори: Миша, Аца и ја, и један плави дечак из комшилука што се безбрижно смеје и зацењује од смеха, кад Аца прави неке ружне гримасе знајући да ми се допада непомућени необуздани детњи смех. Испред нас је наше породично двориште са баштом, виноградомцветним лејама и стаблима јабука. Јабуке су слатке и помало киселе, а већ је зарудело и прво грожђе.
   Миша је сипао у неко лонче неколико капи бензина и то запалио упаљачем са озбиљним изразом на лицу, као да врши какав озбиљни хемијски експеримент.. Бензин је плануо,мали нежноплави пламичак, а затим се угасио.
  - Изнашли смо нови метод за лов риба у забарцима који су пуни змија, жаба, шкољки трња и дубоког муља - рече Миша. - Купимо 3-4 литра бензина, проспемо то у неки мањи забарак где добро знамо да има доста риба и запалимо. Ем што уживамо у лепом призору пожара, ем сва риба поцрка због недостатка кисеоника или је пламен тако поплаши и ошамути, па их тако похватамо.
   - Е, момци, ви се играте апокалипсе, рата! Пазите, Онај одозго пажљиво гледа...
   Моја браћа прсну у смех...

      =   извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац
    

УМЕСТО ПЕЧУРАКА / Белатукадруз (09)

                                                                 Из мојих Бележница.  -

УМЕСТО ПЕЧУРАКА. Браћа  су појурили кроз златасту детелину смиљку не према шуми, већ према једном усамљеном дрвету, које је стојало као каква краљица - крушки илињачи, пуној светложутих плодова. Миша се брзо успентрао на крушку и повикао одозго усхићено: "Бато! Бато! дођи овамо горе да видиш како се одавде пружа неописив поглед на околину..." 
Заиста са крушке се све видело лепше и даље и јасније, очи су све могле да обухвате као на длану. На западу је залазило Сунце. У том ружичастом пожару облаци су били сиви спратови са грубим прозорима кроз које су продирали  распршени залазећи зраци. Кроз зелено лишће крушке илињаче, врхове плавкастих брегова и поједина стеновита места налик на птичији измет, на североисточном видику у даљини,  обасјала би кратко у тој предвечерњој тишини нека светла плоха, налик на ћилим од корала. Ти брегови су се спуштали степенасто према западу и нама, најближа брда су била нижа и заобљенија. Завршавали су се шумарцима који су сезали до кукурузишта дуж речне долине. На помолу је био летњи сутон, врхови дрвећа су се црвенели, премазани кармином заласка, а ваздух шумски, питак као вино, подавао се незаситим плућима младића. Силазио је с неба плав неки, свечан мир,  и ми смо пошли шумском стазом натраг, низ Дубраве. Трава и суварци су пуцкетали под нашим ногама, а косови су прелетали преко шуме шумно.Дошли смо до салаша Кукљана, прошли поред њега брзо и стуштили се вратломном брзином низ неку стрмину у Зојачки Поток, као да нас гањају неки зли духови Дубрава. Не путем него паралелном путањицом обалом Пека, преко ливада, наставили смо кроз свечан и плав мир, посматрајући како хиљаде риба прави кругове, безбројне концентричне кругове на мирној површини вечерњег  речног огледала (ловећи труње или  мушице). Наравно, било је већ касно да тражимо печурке, због којих смо и предузели ову авантуру до Дубрава и назад. Оне које смо налазили успут биле су крупне и труле, црвљиве, или нападно црвене, или боје змијске кошуљице, отровне; шутирали смо их и враћали се кроз летњи сутон железничком пругом до Обренове стражаре. Гледали смо како се прве куће Мишљеновца на хоризонту претварају у сув цртеж угљеном...

       = извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац

НАСИЛНИЦИМА / Светислав Стефановић

Насилницима

Хапсите, прогон'те, на слободу лајте,

То је дужност свију побеснелих паса;

Мучите и кињ'те, харајте, ал' знајте

Да одмазда може пасти сваког часа.

Вама срам доноси и ваш образ прља

Блато којим светлост покрили сте хтели,

А она и даље блистаће без мрља

И идеал бити свих грађана смели'.

У тамници мрачној гордог Акропола

Рођена је слава мудрога Сократа,

Где власничка "правда", надута и хола,

Бацила га беше срамно, из ината.

На страшној Голготи, крај распетог Христа,

У циркусу римском, измеђ' дивљих звери

Пуштених на народ, чија мис'о чиста

Беше повод сраму да се гадно цери.

У тамници и на дивљачкој ломачи

Где Јован Хус задње бројио је часе,

На коцу где хајдук, од челика јачи,

Исмеваше предлог да се срамом спасе,

Рађала се прва светлост бољих дана

И први зачетак обновљених нада

Да ће, после крви и грозних мегдана,

Доћи доба Правде, Љубави и Рада.

 А дворови ваши, у злату и свили,

Пурпурни салони, гозбе, венци, слава,

Свечане носиљке, аутомобили

И храмови "свети" и "срећна" држава,

Тријумфални луци, задужбине ваше,

И називи вечно надмени и глупи,

Светитељи, који због злата се клаше,

Коцкарнице срамне и судови скупи;

Све то што је вама лепо, свето, часно,

Над срамом и гадом шарени је вео,

Истина се тамо не спомиње гласно,

Нит' се чује говор искрен или смео,

Већ се само клања, савија и гмиже,

Кукавички дршће и подлачки ласка;

Лаж за лажју пада, срам срамоту стиже

А све подло скрива хипокритска маска.

Слушајте ниткови, "велики и славни",

Слушајте, убице по милости Бога,

Глас повести строге из времена давни'

И вапај из груди народа овога,

Слушајте!... Ал' вама ти гласи не годе,

Од зурла се ваших и не чују они.

Свеједно! Већ звоно Истине, Слободе

И Љубави људске на узбуну звони![1]

---

[1] Republika, VII/79, 04. 10. 1923., 1-2.; "Protiv tiranije"..., 80-82.

         = извор: Светислав Стефановић

БУНТОВНЕ ПЕСМЕ

Приредио

Предраг Пузић

АРТАС, Нови Сад, 2005.

ПОРУКА / Властимир Станисављевић

ПОРУКА

Гробови јунака

поспани синором,

неми, заливени тишином.

 А како би нам нешто и рекли,

кад Главе су њихове

изван њих покопане?

Неке су одсечене

остале на бојишту

да мучену земљу утеше.

Па тек сад некима од нас,

кад зазвони у ушима

-то из јуначких гробова

порука се приближава.

Кад стигне близу,

чује се разговетна

да јунаци су посечени

да превара преживи.

Па лаж је и кад кажемо

 да не знамо да читамо

поруке које крвљу се гасе.

9. дец. 2008, Париз

        =  извор: ГЛАВА:  књига о Карађорђу и Првом српском устанку. - Београд, 2009... стр. 112-113.