Мелница

Мелница
Манастир Св. Ђорђа

Воденица влашког војводе Паула Матејића

....Мелница је смештена у источном делу Србије у Браничевком округу, у општини Петровац на Млави. Кроз време место је мењало име: Мељаница, Мељница или Мењица. Претпоставља се да је име добила због млинова којих је некада на Мељничкој реци било око двадесет.

Традицију Мељчани чувају кроз обележавање празника: Бадње вече, Задушнице, Беле Покладе, Велики четвртак, Ускрс, Мали Ускрс и Ђурђевдан. Део традиције оживљава се кроз старе игре као што су: ходање на штулама, цимање штапа, обарање руку, вуча конопца, играње клиса и порке. Старе занатилије чувају део минулог времена кроз тајне заборављених заната,а то су: кречари, бакрачари, пинтери, бунарџије, колари, ковачи и ужари.

Један од истакнутих становника овог места био је влашки војвода Пауљ Матејић. Војвода је рођен у Мељници а по избијању Првог српског устанка се одмах прикључио устаницима. Водио је Мељане у биткама код Пореча, Ивановца 1805. године и Делиграда 1806.године. Због јунаштва доказаног у овим биткама Карађорђе га поставља за војводу 1807. године.

Споменик војводи подигнут је 26.септембра 2004. године поводом двеста година од Првог српског устанка.

Војвода Пауљ Матејић је имао у поседу велико имање, шуме и једну воденицу која данас чува дух времена славне прошлости. Постоји писмени документ, такозвана тапија (купопродајни уговор) између Марка Матејића који је војводин директни потомак. Млин је према речима мештана радио све до 1975-6 године...." видети више

Translate

Претражи овај блог

среда, 23. децембар 2015.

ЗАЈЕЧАРСКА ПРУГА НА МЕСЕЧИНИ / Братислав Р. Милановић

ЗАЈЕЧАРСКА ПРУГА НА МЕСЕЧИНИ

Богови су одлучили: ова се пруга
више не исплати, и дали је
рђи, глогу, чичку и дивизми...
Ноћу, само ноћу, клизе њоме
у духовима возова
духови путника.
У осветљеним окнима
нагињу се главе под качкетима
ка главама забрађеним марамама...
А мртви отправници дижу заставице
мртвим машиновођама и жамор се
неки чује на пустим станицама,
док све прислушкује и снима
прастара ухода – Месец.
И духови путника силазе као
у бежанији, у слаповима, кроз врата
и прозоре, на постајама у нигдини
и гамижу преко пустих поља,
мрмљају каже о танкој крви,
о језику што се множи, а умире,
о селима без свадби, о цркви без крштења,
о бисерним млазевима што више
не лију по утробама из којих се
откида сласни крик у ноћи.
И урастају из ноћи у ноћ
у паукову седину и трње и шине
што једино воде – у тишину.

    = извор: Књижевни часопис "БДЕЊЕ", Сврљиг, број 45-46, година  XIII,  јул - децембар 2015, стр. 64.

Нема коментара:

Постави коментар