Важна је сама прича / Милан Косовић

ЧЕЖЊА ЗА СПОКОЈНИМ ХОДОМ

(или Важна је сама прича)

Шта је време?

Овог пута уместо  таласа силе

Поред мора шаље свој глас бистрина воде

У плавом кроз бескрај

Када се преброје медаље и ода почаст годовима

Извини, морам да журим, трчим даље

Сви ми непрестано трчимо, a мање ходамо.

И како временом све више чезнемо за тим спокојним ходом

Ногу пред ногу

Смиреним, лаганим кораком дишући из стомака

Сликаћу своја стопала и чарапе

Да ли смо трчећи, негде успут изгубили себе

Промишљам о својој телесности

О годинама у срцу

Хватам мисао у тренутном заборављању

Ако је за утеху

Због оних праведника међу људима

Оно што се прочистило

Кроз строго сито времена

Као да га је прогутала природа

У том тихом протесту људског разарања

Док се једног тренутка нисам пробудио и схватио

Да смо сви ми, колико год не признавали себи

За једну годину већ испред својих постојаних година.

Можда није важан срећан крај

Већ је важнија сама прича