Мелница

Мелница
Манастир Св. Ђорђа

Воденица влашког војводе Паула Матејића

....Мелница је смештена у источном делу Србије у Браничевком округу, у општини Петровац на Млави. Кроз време место је мењало име: Мељаница, Мељница или Мењица. Претпоставља се да је име добила због млинова којих је некада на Мељничкој реци било око двадесет.

Традицију Мељчани чувају кроз обележавање празника: Бадње вече, Задушнице, Беле Покладе, Велики четвртак, Ускрс, Мали Ускрс и Ђурђевдан. Део традиције оживљава се кроз старе игре као што су: ходање на штулама, цимање штапа, обарање руку, вуча конопца, играње клиса и порке. Старе занатилије чувају део минулог времена кроз тајне заборављених заната,а то су: кречари, бакрачари, пинтери, бунарџије, колари, ковачи и ужари.

Један од истакнутих становника овог места био је влашки војвода Пауљ Матејић. Војвода је рођен у Мељници а по избијању Првог српског устанка се одмах прикључио устаницима. Водио је Мељане у биткама код Пореча, Ивановца 1805. године и Делиграда 1806.године. Због јунаштва доказаног у овим биткама Карађорђе га поставља за војводу 1807. године.

Споменик војводи подигнут је 26.септембра 2004. године поводом двеста година од Првог српског устанка.

Војвода Пауљ Матејић је имао у поседу велико имање, шуме и једну воденицу која данас чува дух времена славне прошлости. Постоји писмени документ, такозвана тапија (купопродајни уговор) између Марка Матејића који је војводин директни потомак. Млин је према речима мештана радио све до 1975-6 године...." видети више

Translate

Претражи овај блог

петак, 20. јун 2014.

Важна је сама прича / Милан Косовић



ЧЕЖЊА ЗА СПОКОЈНИМ ХОДОМ
(или Важна је сама прича)
Шта је време?
Овог пута уместо  таласа силе
Поред мора шаље свој глас бистрина воде
У плавом кроз бескрај

Када се преброје медаље и ода почаст годовима
Извини, морам да журим, трчим даље
Сви ми непрестано трчимо, a мање ходамо.
И како временом све више чезнемо за тим спокојним ходом
Ногу пред ногу
Смиреним, лаганим кораком дишући из стомака
Сликаћу своја стопала и чарапе
Да ли смо трчећи, негде успут изгубили себе
Промишљам о својој телесности
О годинама у срцу
Хватам мисао у тренутном заборављању
Ако је за утеху
Због оних праведника међу људима

Оно што се прочистило
Кроз строго сито времена
Као да га је прогутала природа
У том тихом протесту људског разарања

Док се једног тренутка нисам пробудио и схватио
Да смо сви ми, колико год не признавали себи
За једну годину већ испред својих постојаних година.

Можда није важан срећан крај
Већ је важнија сама прича