четвртак, 26. новембар 2015.

Из "Сандука пуног таме" Мирослава Тодоровића

ДОГАЂАЈ ЗА ПРИЧУ КОЈА ЧЕКА ПИСЦА

Живот бо сен и сан    
                                                                                        Св. Сава
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.
Мирослав из Трешњевице  види на екрану да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.
На другој фотографији дечачић удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.
Хоће ли птичица излетети? 
Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотографија је разгрнула завесу и све оживела.
Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.
С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.
У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост.
 Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.
Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан.

  
        = извор: из истроименог рукописа, једна од прича

Нема коментара:

Постави коментар