Мелница

Мелница
Манастир Св. Ђорђа

Воденица влашког војводе Паула Матејића

....Мелница је смештена у источном делу Србије у Браничевком округу, у општини Петровац на Млави. Кроз време место је мењало име: Мељаница, Мељница или Мењица. Претпоставља се да је име добила због млинова којих је некада на Мељничкој реци било око двадесет.

Традицију Мељчани чувају кроз обележавање празника: Бадње вече, Задушнице, Беле Покладе, Велики четвртак, Ускрс, Мали Ускрс и Ђурђевдан. Део традиције оживљава се кроз старе игре као што су: ходање на штулама, цимање штапа, обарање руку, вуча конопца, играње клиса и порке. Старе занатилије чувају део минулог времена кроз тајне заборављених заната,а то су: кречари, бакрачари, пинтери, бунарџије, колари, ковачи и ужари.

Један од истакнутих становника овог места био је влашки војвода Пауљ Матејић. Војвода је рођен у Мељници а по избијању Првог српског устанка се одмах прикључио устаницима. Водио је Мељане у биткама код Пореча, Ивановца 1805. године и Делиграда 1806.године. Због јунаштва доказаног у овим биткама Карађорђе га поставља за војводу 1807. године.

Споменик војводи подигнут је 26.септембра 2004. године поводом двеста година од Првог српског устанка.

Војвода Пауљ Матејић је имао у поседу велико имање, шуме и једну воденицу која данас чува дух времена славне прошлости. Постоји писмени документ, такозвана тапија (купопродајни уговор) између Марка Матејића који је војводин директни потомак. Млин је према речима мештана радио све до 1975-6 године...." видети више

Translate

Претражи овај блог

недеља, 25. септембар 2011.

ВАШАР НА СВЕТОГ АРАНЂЕЛА / ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ (1933 – 1998)


Дедин виноград.Мишљеновац, 2011. (И.Л.)




            (одломци) 

            Док је одмицао, он се поново, по ко зна који пут, затекао пред вратима Радивојеве собе: преко пода је навирао поток тамноцрвене, згрушане крви.
            То се догодило недељу дана после прославе лажног два- десет и првог рођендана. Тада су обојица сазнала да се Ненад Бу- цало не зове ни Ненад ни Буцало; да се у ствари не зна како му је име. Открило се да Матија Буцало, сарач са Лекиног брда, и Матијина жена Ковиљка, чистачица у Дому здравља, нису његови родитељи. Ида он и Радивоје нису браћа.

            Драги брате,
            молим те да у петак, тачно у 15 h дођеш у моју собу,
            имам нешто важно да ти саопштим.

            Ни Радивојево писмо није допринело да се извуче из па- нике. Изашао је у кухињу и Матију и Ковиљку затекао за столом. Седели су над тањирима и кусали чорбу од поврћа.
            На питање где је Радивоје, одговорили су да је са девој- ком на планинарењу по Тари.
            У купатилу није нашао свој бријач. Посумњао је да га је Радивоје понео на пут без питања. Заурлао је од беса: од када зна за себе, увек му је кришом узимао играчке, књиге, чарапе, колаче, налив-пера. Одувек је смишљао ситне пакости. Готово није било обеда а да му из јела није крао месо: уместо комадића јунетине или пилећег батака, у тањир би му убацио оглодану кост.
            Жврљао му је свеске с домаћим задацима
; цепао цртеже. Кад је болестан од шарлаха, лежао у кући скоро месец дана, кришом је телефонирао Ненадовом разредном старешини. Том приликом слагао је да је Ненад напустио школу и побегао од куће.
            Крао му је џепарац.
            На излетима га је остављао у беспућу.
            У Ариљу, на летовању код бабе и деде, искрадао се ноћу огрнут белим чаршавом и куцкао о прозорско стакло препадајући га.
            Тек се на студијама смирио.
            Није се показао племенитијим; постао је само равнодушан позитивна разлика у односу на претходне подсмехе и непре- стана кињења којим је, у току детињства, насртао на "млађег брата".
            Тако је Ненад одахнуо: матурирао је на миру; уписао се на журналистику и усредсредио на студије.
            А онда је видео да у купатилу нема бријача. Помислио је: чекао је и дочекао; и, ево, поново, с још већом слашћу, наставља да ме мучи.
            Изјурио је у ходник. Устремио се ка Радивојевој соби: хтео је да провали унутра и све ствари, одећу, књиге преврне; да их поцепа, поломи, уништи, и по сваку цену нађе бријач. По- летео је дуж ходника, али се зауставио испред врата, збуњено загледан у цурак крви: цедио се испод прага и ту, згрушавши се, очврснуо.
            Изгледало је да је крв као каква лепљива боја затиснула пукотину.
            Тад је у себи зачуо арлаук несреће. Залетео се и раменом ударио у врата, али брава није хтела да попусти. Поново је на- срнуо, а ужас је нарастао, постајући већи и од очајања што га је обузело у тренутку сазнања да он није Ненад Буцало и да одговор на питање ко је, одакле је и чији је неће никад добити. И ужас је све снажнијим насртајима бујао до неиздржљивости, да би се у делићу секунде, кад је довратак прсао а врата се уз тресак рас- клопила широм, разлио по соби као поплава, испунивши је од пода до таванице.
            Ужас је наткрилио и локву крви.
            У њој је почивало Радивојево тело.
            Лежао је насатице, колена привучених бради. Једна рука му је била подметнута под образ као кад се људско биће предаје сну, а друга испружена преда се, изнад запешћа дубоким резом посечена попреко. Шака му је била уроњена у крваву бару што се, исцуривши из посекотине, разлила по ћилиму све до врата.
            Бријач је лежао испод стола, на сувом.
            Улепљено у усирену крв, сечиво је изгледало као да је зарђало.
-------------------------------------------------------------------------------------
            Но Ненад Буцало не успева да измисли наслов.
            Сад седи за тоалетним сточићем, наднесен над сценарио.
            Октобар је, али су дани врели а ноћи спарне. Ненад се зноји, дахће и туче мушице по препланулим грудима.
            У зору му на памет пада наслов за филм:

                        ВАШАР НА СВЕТОГ АРАНЂЕЛА

            На чистом папиру исписује крупна, у страну нагнута сло- ва. Потом гаси сијалицу и леже.
            Утонувши у сан, више не чује ни лавеж паса, ни креке- тање жаба из језера.

            БУДИ ГА ПРАСАК. Скаче из постеље. Чини му се да је земљина кугла експлодирала и да је живот замро.
            Стоји насред хотелске собе, јер не зна куд би. Метеж по ходницима, лупа на вратима апартмана бр. 3 од којег га дели зид, усплахирена галама и нечији плач трезне га као скок у ледену воду. Јасно му је да никаква катаклизма није угрозила свет, већ је у купатилу с ону страну зида одјекнуо пуцањ.
            Истовремено, Ненад Буцало схвата да су врата на апарт- ману бр. 3 закључана.
            Облачи се. Излази из собе у тренутку кад ноћни портир секиром проваљује у апартман. Са узнемиреним гостима и Неџа- дом Фазлагићем, управником хотела, утрчава у салон у коме већ месец дана борави Благоје Јотић.
            Али Ненад у салону не затиче Блашка Хемингвеја. Тиска- јући се с конобарима, он га не налази ни у спаваћој соби. Поново се присећа пуцња што је одјекнуо у купатилу и хвата се кваке.
            Врата се отварају; у купатилу је мрак. Ненад у предсобљу тражи прекидач. Напипавши га, притиска тастер.
            Над умиваоником пали се светло и он, заставши на прагу, види цурке свеже крви по керамичким плочицама на зиду изнад каде.
            У кади, на самом дну, примећује склупчано тело Благоја Јотића.
            Опажа да му се из лобање, разнесене метком који је испа- љен из руског "нагана", мозак расуо по зидовима.
            У сенци, под кадом, назире револверлежи на поду као сита звер.

(1990)

            Живојин Павловић, Дивљи ветар 7, Вашар на Светог Аранђела, ДП "Знање", Нови Сад, Квит Подиум, Београд, 1993, стр. 14- 16. и 482-483.
__________________________________________________________________________________

Орах иза Вел. магазе- Снимак И.Л. 2011.

Изабрано у антологији:  ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА –IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 691-694.  - ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић.  -  Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. - Младеновац, 2011. )

Нема коментара:

Постави коментар