 |
| Дедин виноград.Мишљеновац, 2011. (И.Л.) |
(одломци)
Док је одмицао, он се поново, по ко зна који пут, затекао пред вратима Радивојеве собе: преко пода је навирао поток тамноцрвене, згрушане крви.
То се догодило недељу дана после прославе лажног два- десет и првог рођендана. Тада су обојица сазнала да се Ненад Бу- цало не зове ни Ненад ни Буцало; да се у ствари не зна како му је име. Открило се да Матија Буцало, сарач са Лекиног брда, и Матијина жена Ковиљка, чистачица у Дому здравља, нису његови родитељи. И – да он и Радивоје нису браћа.
Драги брате,
молим те да у петак, тачно у 15 h дођеш у моју собу,
имам нешто важно да ти саопштим.
Ни Радивојево писмо није допринело да се извуче из па- нике. Изашао је у кухињу и Матију и Ковиљку затекао за столом. Седели су над тањирима и кусали чорбу од поврћа.
На питање где је Радивоје, одговорили су да је са девој- ком на планинарењу по Тари.
У купатилу није нашао свој бријач. Посумњао је да га је Радивоје понео на пут без питања. Заурлао је од беса: од када зна за себе, увек му је кришом узимао играчке, књиге, чарапе, колаче, налив-пера. Одувек је смишљао ситне пакости. Готово није било обеда а да му из јела није крао месо: уместо комадића јунетине или пилећег батака, у тањир би му убацио оглодану кост.
Жврљао му је свеске с домаћим задацима
; цепао цртеже. Кад је болестан од шарлаха, лежао у кући скоро месец дана, кришом је телефонирао Ненадовом разредном старешини. Том приликом слагао је да је Ненад напустио школу и побегао од куће.
; цепао цртеже. Кад је болестан од шарлаха, лежао у кући скоро месец дана, кришом је телефонирао Ненадовом разредном старешини. Том приликом слагао је да је Ненад напустио школу и побегао од куће.
Крао му је џепарац.
На излетима га је остављао у беспућу.
У Ариљу, на летовању код бабе и деде, искрадао се ноћу огрнут белим чаршавом и куцкао о прозорско стакло препадајући га.
Тек се на студијама смирио.
Није се показао племенитијим; постао је само равнодушан – позитивна разлика у односу на претходне подсмехе и непре- стана кињења којим је, у току детињства, насртао на "млађег брата".
Тако је Ненад одахнуо: матурирао је на миру; уписао се на журналистику и усредсредио на студије.
А онда је видео да у купатилу нема бријача. Помислио је: чекао је и дочекао; и, ево, поново, с још већом слашћу, наставља да ме мучи.
Изјурио је у ходник. Устремио се ка Радивојевој соби: хтео је да провали унутра и све ствари, одећу, књиге – преврне; да их поцепа, поломи, уништи, и по сваку цену нађе бријач. По- летео је дуж ходника, али се зауставио испред врата, збуњено загледан у цурак крви: цедио се испод прага и ту, згрушавши се, очврснуо.
Изгледало је да је крв као каква лепљива боја затиснула пукотину.
Тад је у себи зачуо арлаук несреће. Залетео се и раменом ударио у врата, али брава није хтела да попусти. Поново је на- срнуо, а ужас је нарастао, постајући већи и од очајања што га је обузело у тренутку сазнања да он није Ненад Буцало и да одговор на питање ко је, одакле је и чији је неће никад добити. И ужас је све снажнијим насртајима бујао до неиздржљивости, да би се у делићу секунде, кад је довратак прсао а врата се уз тресак рас- клопила широм, разлио по соби као поплава, испунивши је од пода до таванице.
Ужас је наткрилио и локву крви.
У њој је почивало Радивојево тело.
Лежао је насатице, колена привучених бради. Једна рука му је била подметнута под образ као кад се људско биће предаје сну, а друга испружена преда се, изнад запешћа дубоким резом посечена попреко. Шака му је била уроњена у крваву бару што се, исцуривши из посекотине, разлила по ћилиму све до врата.
Бријач је лежао испод стола, на сувом.
Улепљено у усирену крв, сечиво је изгледало као да је зарђало.
-------------------------------------------------------------------------------------
Но Ненад Буцало не успева да измисли наслов.
Сад седи за тоалетним сточићем, наднесен над сценарио.
Октобар је, али су дани врели а ноћи спарне. Ненад се зноји, дахће и туче мушице по препланулим грудима.
У зору му на памет пада наслов за филм:
ВАШАР НА СВЕТОГ АРАНЂЕЛА
На чистом папиру исписује крупна, у страну нагнута сло- ва. Потом гаси сијалицу и леже.
Утонувши у сан, више не чује ни лавеж паса, ни креке- тање жаба из језера.
БУДИ ГА ПРАСАК. Скаче из постеље. Чини му се да је земљина кугла експлодирала и да је живот замро.
Стоји насред хотелске собе, јер не зна куд би. Метеж по ходницима, лупа на вратима апартмана бр. 3 од којег га дели зид, усплахирена галама и нечији плач трезне га као скок у ледену воду. Јасно му је да никаква катаклизма није угрозила свет, већ је у купатилу с ону страну зида одјекнуо пуцањ.
Истовремено, Ненад Буцало схвата да су врата на апарт- ману бр. 3 закључана.
Облачи се. Излази из собе у тренутку кад ноћни портир секиром проваљује у апартман. Са узнемиреним гостима и Неџа- дом Фазлагићем, управником хотела, утрчава у салон у коме већ месец дана борави Благоје Јотић.
Али Ненад у салону не затиче Блашка Хемингвеја. Тиска- јући се с конобарима, он га не налази ни у спаваћој соби. Поново се присећа пуцња што је одјекнуо у купатилу и хвата се кваке.
Врата се отварају; у купатилу је мрак. Ненад у предсобљу тражи прекидач. Напипавши га, притиска тастер.
Над умиваоником пали се светло и он, заставши на прагу, види цурке свеже крви по керамичким плочицама на зиду изнад каде.
У кади, на самом дну, примећује склупчано тело Благоја Јотића.
Опажа да му се из лобање, разнесене метком који је испа- љен из руског "нагана", мозак расуо по зидовима.
У сенци, под кадом, назире револвер – лежи на поду као сита звер.
(1990)
Живојин Павловић, Дивљи ветар 7, Вашар на Светог Аранђела, ДП "Знање", Нови Сад, Квит Подиум, Београд, 1993, стр. 14- 16. и 482-483.
__________________________________________________________________________________
 |
| Орах иза Вел. магазе- Снимак И.Л. 2011. |
Изабрано у антологији: ДУШАН СТОЈКОВИЋ : ГРАМАТИКА СМРТИ: ПРОЗА –IDEM: НАШИЈЕНЦИ, стр. 691-694. - ( Издавачи Центар за културу Младеновац, Шумадијске метафоре . За издавача Ненад Љубеновић, Никола Костадиновић. - Ћошкасте антологије – књига 6. Антологија прозних текстова са темом самоубиства. - Младеновац, 2011. )
Нема коментара:
Постави коментар