Мелница

Мелница
Манастир Св. Ђорђа

Воденица влашког војводе Паула Матејића

....Мелница је смештена у источном делу Србије у Браничевком округу, у општини Петровац на Млави. Кроз време место је мењало име: Мељаница, Мељница или Мењица. Претпоставља се да је име добила због млинова којих је некада на Мељничкој реци било око двадесет.

Традицију Мељчани чувају кроз обележавање празника: Бадње вече, Задушнице, Беле Покладе, Велики четвртак, Ускрс, Мали Ускрс и Ђурђевдан. Део традиције оживљава се кроз старе игре као што су: ходање на штулама, цимање штапа, обарање руку, вуча конопца, играње клиса и порке. Старе занатилије чувају део минулог времена кроз тајне заборављених заната,а то су: кречари, бакрачари, пинтери, бунарџије, колари, ковачи и ужари.

Један од истакнутих становника овог места био је влашки војвода Пауљ Матејић. Војвода је рођен у Мељници а по избијању Првог српског устанка се одмах прикључио устаницима. Водио је Мељане у биткама код Пореча, Ивановца 1805. године и Делиграда 1806.године. Због јунаштва доказаног у овим биткама Карађорђе га поставља за војводу 1807. године.

Споменик војводи подигнут је 26.септембра 2004. године поводом двеста година од Првог српског устанка.

Војвода Пауљ Матејић је имао у поседу велико имање, шуме и једну воденицу која данас чува дух времена славне прошлости. Постоји писмени документ, такозвана тапија (купопродајни уговор) између Марка Матејића који је војводин директни потомак. Млин је према речима мештана радио све до 1975-6 године...." видети више

Translate

Претражи овај блог

четвртак, 26. новембар 2015.

Из "Сандука пуног таме" Мирослава Тодоровића

ДОГАЂАЈ ЗА ПРИЧУ КОЈА ЧЕКА ПИСЦА

Живот бо сен и сан    
                                                                                        Св. Сава
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.
Мирослав из Трешњевице  види на екрану да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.
На другој фотографији дечачић удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.
Хоће ли птичица излетети? 
Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотографија је разгрнула завесу и све оживела.
Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.
С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.
У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост.
 Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.
Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан.

  
        = извор: из истроименог рукописа, једна од прича