ЧЕЖЊА ЗА СПОКОЈНИМ ХОДОМ
(или Важна је сама прича)
Овог
пута уместо таласа силе
Поред
мора шаље свој глас бистрина воде
У
плавом кроз бескрај
Када се
преброје медаље и ода почаст годовима
Извини,
морам да журим, трчим даље
Сви ми
непрестано трчимо, a мање ходамо.
И како
временом све више чезнемо за тим спокојним ходом
Ногу
пред ногу
Смиреним,
лаганим кораком дишући из стомака
Сликаћу своја стопала и чарапе
Да ли смо трчећи, негде успут изгубили себе
Промишљам
о својој телесности
О
годинама у срцу
Хватам
мисао у тренутном заборављању
Ако је
за утеху
Због
оних праведника међу људима
Оно што
се прочистило
Кроз
строго сито времена
Као да га
је прогутала природа
У том
тихом протесту људског разарања
Док се
једног тренутка нисам пробудио и схватио
Да смо
сви ми, колико год не признавали себи
За
једну годину већ испред својих постојаних година.
Можда
није важан срећан крај
Већ је
важнија сама прича
Нема коментара:
Постави коментар