(Недељко Богдановић: ОЛТАР У ПЛАНИНИ, Хаемимонтана
Галаксианис, Библиотека Самовило, књ.4. Ниш, 2016.)
Збирка песама Олтар у планини Недељка Богдановића (Бучум, 1938), доктора филолошких наука
(предавао старословенски језик, историју језика и дијалектологију) и аутора
више песничких и других приређених књига нарочито у пољу лексичких истраживања,
је чудесно опојна књига о сазнању, о надама и намерама, које „кваре“ и
најдивније редове опозитних појава: свануће-смркнуће, цветање-зрење,
облачење-разведравање... И њихове
најексклузивније тетиве и синапсе на спојевима складова и ритмова послова природе
на непрестаној обнови света, при чему се и сам песник приказује као
незаобилазни део језика те фасцинације. Читајући са посебном пажњом овај
рукопис осетио сам дубоко унутрашњи говор радости у напетости да што брже пређем пут који у структури његовог
трајања раздваја почетак од краја. И још више од интезитета те радости испунило
ме је задовољство са остварењем „блиског сусрета“ са књигом која плени не само
филозофским истицањем фигуре олтара, као места на коме се обавља жртвени обред,
него и њеног метафоричког коментара поређења са ликом и естетиком „часне трпезе“
како се иначе олтар ословљава и препознаје у верској култури хришћанства. Отуда
и признање о посебности пажње с којом сам прочитао ово политиптично уздигнуто
лирско здање трагајући у њему за за симболичким сличностима са остварењима,
какве су се стекле у „Генетском олтару“, који су у опусу од дванаест тематски
повезаних слика, насликала браћа Ван Ајк. И, не само то, а поводом „везивања“
за конкретизовање одређене сличности, већ и у оквиру уочавања да то исто лирско
здање сажима у себи све оне највише, пре свега језичке одлике и лингвистичке
вештине и искуства, које је мој читалачки дух „нашао“, илити „напипао“ у
Изнудицама истог аутора. У истицању тог налажења, било би више него неспретно
не признати да сам током читања под притиском најдиректнијих импресија „нашао“,
а што је моје памћење забележило у рубрици „важно“: „Да најдубља мисао тежи да се сведе на један
појам. Најлепша песма на једну свеказујућу реч, Најузбудљивија игра на један
још невиђени покрет.. Најраскошнија слика на једну чаробну боју. Срећа – на
вечни трен. А Биће на једну једину тачку.“. С уживањем сам тако стојећи пред „олтаром“, и усред његовог
простора, читао „Обраћање Господу“: о многости сувишних речи које нас заводе и
вуку на похлепу...када се и са овима једва сналазимо. И гле, још једног
признања о томе како сам током тог и таквог читања осетио да ми је истовремено
са читањем успело да мислим и записујем по нешто о прочитаном. Осетио сам како
се „увлачим“ у „коже“ Богдановићевих речи, у лингвистику њихових „душа“ из
којих започињу промишљања феномена: пролазности, времена, простора, светлости
(која лако и лепо обасјава, а када утрне тамно чии још тамнијим), кући, кућном
прагу, кућним ввратима, брави и кључу, материној постељи...Део те феноменолгије
су и бројне самоупитности о: трпњи, танком сећању, напуклостима и надрастањима,
као и низови слика о трулежи и гњилежи. О незнању природе за наше планове у
којима смо паукове мреже заменили друштевним мрежама. Несвесни „ловећи
уловљени“. Ово је и књига о именима цветова од којих неки „цветају као
нужност“, а у којој је забележено да је „голема наука читати боју цветова,
мирисати им душу и сликати им облике“. Речју, ово је у извосном смислу, како би
то рекао Албер Ками, штиво о читању опојности књиге која излази из
„старопланинских лудорија“, која има посебан и посебно необичан језички,
обичајан и верски штим, као „лутајућа измаглица“, а везан, као што запажајуће
напоменух, за Стару планину (Mons Haemus) и циљеве Хемимонтане. Ово је и лирска
читанка о мирисима ириса и ериса (дуге и пролећа), књига поезије међу богишима
и божицама небеским. Ово је и књига о погледу с врха у коме, или кроз који се
губе вертикале и сенке с њима и то у оквиру стања када си једно цело као камен
облутак свуда на свом месту – ни за шта причвршћен, ником за срце прирастао.
Ово је књига једног виспреног лирског умника, језикословца, филолога и
филозофа.
