УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 28. септембар 2015.

ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА. СНЕГОВИ МИЏОРА. РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

         - из најновије Богдановићеве књиге "Зид" *  -
_________________________  

ПОСЛЕДЊЕ БОЈНО ПОЉЕ

Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показујена празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци онипесници који своју храброст показују на том пољу с тим оружјем.
Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који
излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слободапостаје поезија сама по себи, као што сведочи ова најновија зиданица од цигли-речи.

                                                 Матија БЕЋКОВИЋ




СНЕГОВИ МИЏОРА

ЖИВОТ МЕ ПРОМАШИО

Живот ме промашио.
Само још смрт да ме промаши,
Па смо квит.


СНЕГОВИ МИЏОРА

21
Човек не може ни да замисли шта све може да уради
Једно несташно дете,
Каква је машта за то потребна.
Дечја,
Наравно.
22
Говоркало се да је сишао са неба,
Неки сељаци су видели рупу на гробљу у Великом Боњинцу,
И то је била једина рупа коју су видели.
Онамо где је пао, тачно се види да је то дечји гроб.
Мало је необичног облика,
Види се да је рађено на брзину,
Али то је то.
23
Има и неких глувих баба које се куну да су чуле
Кад је то лупило.
Било је снажно, не као у тупан кад удариш
Него као да је са Старе планине (ис)пао Бабин зуб.
После оног првог савезничког,
Кажу, погрешног бомбардовања
 (Не и грешног),
Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице,
Сада су савезници погађали без грешке.
Здушно захваљујемо домаћим и страним издајницима
Који су српски народ ослобађали од непријатеља,
Од живота.

24
КАЖУ ДА СУ ГА ВИДЕЛИ

Кажу да су га видели да с камена на камен скаче
Као да игра школице по крндељу Бабиног зуба.
Доле, у дубини провалије, народ се смрзао од страха
Да се дете не оклизне, да не падне.
Наши стари су говорили да се деца не пењу високо.
Ако се стрмекне, уништиће историју.
Уплашене жене, мајке, од страха покрише очи,
А Он као Отац седе уз Големи стол и лизну небо.
Због оштре зиме, главе ушима покрисмо.
Свашта смо тамо испод радили, али то није за причу,
Бар не за широке народне масе које читају поезију
Кад год стигну, а никада не стигну, с разлогом и
Без разлога, лакше им је да слушају црквени хор
На почетку сваке представе
И да се куну у брест, него да сричу слова.
Мислили су да ће то срицање потрајати,
Те да ће им се школски другови вечито подсмевати.

25
Папа је благосиљао све његове поступке.
Говорио је себи у браду
Дете је то, има времена, поправиће се.
(Не треба да се угоји,
А није добро ни када дете одрасте,
Остаће без маште.)


26
ЏАБА ИМ ЖИВОТ

Из његових грбавих очију које су личиле на чворове старе
оскоруше.
(У мојима очима његове су биле огромне),
Излетале су разне живуљке,
Мишеви, слепи код очију,
Змајеви и људи свих могућих боја.
Читав јеловник.
На крају се појавила и једна вила Равијојла.
Као да му је нешто отпевала на увце.
Није се ништа чуло.
Поред вилинске косе имала је и добре ноге.
Добила је велики аплауз од оних доле који су
Упирали поглед нагоре и који су у то веровали.
Сунце је исцаклило изнад Големог стола
И мали је нестао из тог сна.
Око подне сам га видео у цркви Св. Николаја.
Седи на престолу.
Зарастао у браду као да је обноћ остарио, озбиљан,
Приметих да ми се смеши, онако под брк.
Други људи што бејаху присутни,
Међу њима и највећи богаташи,
То нису приметили.
Џаба им живот.
Мислио сам о њему,
Сад је ред на њега.
Није ред да се само измотава
И да са Гавром стоји на премину,
Да нас претришу као последње протуве,
Да нам отимају последње мрвице хране,
Да нам наплаћују енормне царине за сваки стих,
А тек за песму,
А тек за душу.
Искористих тренутак када је неко закачио свећњак
Који је тако звекнуо једнога од оних надобудних,
Намигнух му и одох да се (пре)крстим.

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

I
Јуче сретох своју покојну мајку,
На путу Господњем, зауставих је за тренутак.
Иста је онаква, спечена, и све некуд жури.
Ту пред анђелима и неки наши свеци беху.
Никада та жена да седне и да се мало одмори,
Рекох јој са каквим људима данас седим,
А она ће, Знала сам,
Сви ћете горе.

II
Јутрос је нема,
Али ја разговарам са њом и кад је нема.
Очекивао сам да ми каже,
Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.
Нема ко други то да уради.
А ја идем да садим шљиве боњинке.
Под јесен ће из печалбе доћи песници,
То су људи
Који знају да једу суво месо,
Да пију ракију
И да праве децу.
Који знају да нема живота без жена и без ракије.
А с пролећа почињу и љубав и рат.

III
Таман да пођем,
Она се поново појави.
Об раме носи две кофе воде,
Под обрамицом пресавила се готово надвоје,
Шљиву понад Мијине главе да залије.
И он је био човек.
Волео је шљивку,
И да се пење
Уз родно дрво.

IV
Споменух јој да је данас рођендан патријарха,
Утом, усред благдана, нешто пуче,
Наш се разговор прекиде
Због сметњи и шумова на везама.
Сутрадан прочитах на инетнету
Срушене су америчке куле и наши градови.
Ни једно ни друго
Не нашом кривицом.
Од кад је света и века,
Увек је крив неко други.

V
Малог није још нашла.
Враголан негде поред Тимока
Замењује славује, припевује девојкама.
Другог Миодрага од мисли саставља
Док на прагу на десници
Нежно, као маца, његову златну косу преде.
Повремено према ватри подигне поглед
Вариво да не искипи из главе,
Црне мисли
Око судбине намотава.

VI
Истиха покушавам мисао да уденем.
Ал’ она се не дâ.
Каже ми строго,
Немојте децу да тучете.
Упитах скрушено, а ти нас
Што си тукла и за уши вукла?
Прекорно закључа причу,
Ви нисте били добри
Као деца сада,
А није добро ни потпуни мир кад завлада.

VII
Све блешти, сија,
Одмах сам знао да је Она.
Руке црне као зифт,
Сијају као нове ципеле.
Можеш на њима да се огледаш.
Ово је чудо.
Нисам блесав, видим.

VIII
Сваку причу започиње сабајле,
А завршава пред зору.
Каже ми,
Иди сад да учиш математику, поезију и музику.
Фудбал је безвезе,
Није то за србијанске сељаке,
То игра сиротиња која нема за виолину.
Најјевтинији је рачун.
Почни са таблицом множења.
Сети се како је Отац заповедио,
Идите и множите се.

IX
Жене не воле пијане мужеве,
Јер се њима тада свашта чини.
Само им се чини.
Зато гледај, бар неки пут буди трезан.
Буди опрезан.
Свакаквих жена има.
Избегавај мушкарце који се много хвале
И који криво саветују,
Који те наговарају само да радиш,
А да се ништа не роди.

X
Пренела ми је све што је Он рекао.
Увек смо се прибојавали Бога Оца
И увек је то било без разлога.
Он и није долазио, осим празником
И када треба деца да се праве.
Остало време је проводио са апостолима.
Правили су циглу,
А почели су и цреп да праве.
На јесен ћемо се уселити у нову кућу.
Стару су нам запалили Немци,
А најстарију Американци.

XI
Хајде сад спавај,
Ујутру обиђи виноград,
Помузи козу,
Пази да не прегори
(Ја не могу сада да устајем,
Нешто ме стегао кук),
Учи рачун, копај,
Виолину можеш и да слушаш,
А без рачуна нема ни љубави.
Чист рачун, дуга љубав.

XII
Разговору никад краја.
Кажем јој да не брине за рачуне.
Време се променило,
Али, ја по старински,
Одох на послушање.
А рачуне ћу платити следећег месеца,
Или Бог Отац када дође из печалбе.

XIII
Још нисам сео уз компјутер
Она започиње причу.
Прича ми шта и како треба
Са браћом и са рођацима.
Нека ти Матија каже,
Он је о томе давно писао
И још га читају.
Ако те је стид да питаш Матију
(Није срамота не знати,
Срамота је не питати.)
Најбоље је њега да питаш,
Он шурује са Оцем,
Њих двојица су стално у дослуху.
Ако баш нећеш,
Питај Нешу Сенту из Чукуровца,
Нек’ ти он то одсвира на увце.
Зна он то.
Зна и друге радње,
Али то није за ову прилику.
А сад морам да идем да помогнем Оцу
Око оне деце што их од блата и од ребара прави.
Некада је од блата правио злато.
А сада, ево, дошло је пролеће.
Не ваља када царством управљају зелени,
Они што за војску и за женидбу нису стасали.


====================

...
Песма треба да одлежи,Да се одмори од песника,вели песник, да би одмах затим певао о Зиду, на који се качи песма, дасе „проветри“. И опет, онда, слика детета – песма је као дете, радујесе што може „да уђе у душу“. А о томе, какве су душине одаје, оних,који баце око на Зид, о томе следи исцрпан извештај. Међу многим изврсним, описима нарави – у контексту слободе да се тресне билошта и остане жив – издвајам певање о јавним делатницима, односно политичарима (тим је јаче јер се јавља као узгредица, као успоредба, као поента и илустрација онога што би било Дно дна): И кад напишеш неку брљотину само штукнеш,И нико ти ништа не може.Заштићен си као бивши посланик или министар, А о садашњим будалама и да не говоримо.Контекст је јасан: савременик је ударио главом у зид, живи у узбудљиво и занимљиво доба, креће се међу дрекавцима.Врлина „Зида“ није само у његовој формалној изведби,у ванредним строфама, у погођеним поређењима, у томе да представља блиставо огледало времена и нарави, она се испољава и кроз испитивање језика самог, саме лексике (како би оспољило то исто): тако, у изванредно ироничном и полемичном тону песник,као узгредно, каже: „грађанштина“ је реч једнако рогобатна колико и „малограђанштина“ (моралисти је довољна и реч да би оголио ствар, проникнуо у срж појаве). Песник је показао дубоко познавање психологије паланке, просипање магле као једног од основних обележја друштвеног живота овде и сад.... 
              Борис Лазић: Од неверице до смеха (одломак)

_______


        * БОГДАНОВИЋ, Стојан  1944 - / ЗИД (песме) / Стојан Богдановић. – 1. изд. – Ниш: Наис принт; Београд: Апостроф, 2015 (Наис принт); 333 стр.; 20 цм. (Библиотека Шестар, књ. 2) . тираж: 350.  

Нема коментара:

Постави коментар