Овогодишњи берач малина из Трешњевице, на слици, велики раденик и песник Мирослав (фотографија пријатеља)
....Мало је било у читавом насељу таквих тараба покривених лимом, ни три-четири. Лим је блештао на сунцу, као стакло, вода или лед. Блештао је кров цркве (покривен лимом), дуга ограда Животе Живка Тасиног, ограда око најпространијег дворишта у месту - предратног милионера и велепоседника Газда Драге. И блештало је на гробљу, на гробницама газдашких фамилија, од кованог железа, покривеног лимом, крај којег га је ујак водио, кад су ишли да обилазе винограде, пре свега Калем у Рудинама. Или крањку у Голастрани, виноград окачен на једној стрмини, као ластавичје гнездо. Обрано грожђе одатле су износили у корпама батарама на врх Нерезина, а из пуних кола у заранке већ је цурело вино, густо и црно као крв. На лес пун грожђа слетали су ројеви пчела, оса и стршљенова. Кад су га водили на бербу грожђа у Милатковац, видео је да и у школском дворишту блешти лим на бунару баштенском, али и у великој авлији газда Боре Живковог. И његово двориште било је оперважено лименим блесковима. Остале ограде у месту беху од прошја, поцрнелог од киша, а поједине градине беху ограђене трњем (као забрани). Најбоље винограде и најбоља вина у месту имао је Божур Мујеросин.
Вино је на трпезу доносила из подрума Мујероса Дуња. Црпла је вино из буради помоћу дудука. Тај подрум, испод гостинске собе, простран, понекада се претварао у мало језеро. Због тога су бурад, бачве и каце подизали на ногаре више од два метра. Понекад, с пролећа, у време великих припрема за Цвети и славу Свети Лазар, морало се чамцем до шајтова буради! Тај подрум имао је настсрешницу од бетона, подигнуту пре него што је Вилогорски рожен, на којој је прабаба Мујероса Дуња сушила семе бундева, које су замењивали за укусно уље, као и семе сунцокрета. Волео је да гледа како данима туку штаповима колаче сунцокрета и истресају семе, које затим његове бабе веју на ветру на анеком од узвишења иза градине, као и семе од конопље, које га је описало својим отужним јаким мирисом - индијске конопље. Градина беше пратктично велика њива на крају села, коју су оградили, и на њој подигли нову шталу, свињце, оборе за овце и велике шупе за пољопривредне алатке. Тамо су се временом преселиле ласте и савиле бројна гнезда...
итд.
Мирослав Лукић: У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА, Београд: Народна књига-Алфа, 2005. - 326 стр. стр. 182 - 183
Нема коментара:
Постави коментар