ДОГАЂАЈ ЗА ПРИЧУ КОЈА ЧЕКА ПИСЦА
Живот
бо сен и сан
Св. Сава
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу,
поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи
дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.
Мирослав из Трешњевице види на екрану да дечачић није у порти, иза је тараба порте, види се звоник. Јесен,
сивило, а можда је и зима на измаку.
На другој фотографији дечачић удешен за сликање, стоји на
столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.
Хоће ли птичица излетети?
Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу,
мотри на екрану компјутера, себе
дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотографија је
разгрнула завесу и све оживела.
Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли
професор и писац.
С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.
У сну професор писац
Стојан Богдановић се врати у прошлост.
Мотри осмехнута лица,
празник је, хоће да га сликају.
Чује се нека ларма,
и он се буди као онај дечачић што стоји на столици. Бунован још не поима шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо
схвата да то није сан.
= извор: из истроименог рукописа, једна од прича
