ТРМКА
1.
Рој одбегао. Из похабаног речника ветрови одуваше и
скромну избу пчелињу, реч густу: трмка. Више не боде очи
својом захтевном облином, купастим врхом више не заводи
чежњиве погледе у небо, куда житељке њене попут анђела
одводе на починак збуњене пчеларе земне. Куда и сама
зачудно лако узвину свој помало незграпни звонасти стас
и сен своју, антерију сохе лепеновирске. И деда Милољуб,
као и трмка сав лепљив од меда непропадљивог,
одлете за њом.
2.
Из недогледа у недоглед за ројевима давно одбеглим,
обоје душу зузукаву зацељују. Он, још спретним прстима,
податне зраке укруг савија као пруће врбово
, павит ли.
Нову вршкару плете. Некад, облепљивао је плевом,
трином и балегом, прекрстивши их и сузама захвалним
умесивши, сад зраке сплетене обавија пеном облаковом.
Чудо као чудо, никога не пита и ничији не чека савет.
Рој одбегао, али бака Босиљка не престаје да пева пољем,
рој и рај дозивајући, мирисним својим именом и маточином
вековном неувелом изнутра облажући трмку.
3.
О, ни краја пољу, ни краја радости с којом се поље
под облаке узноси, и девојка с њим, сва одевена у пчеле,
и момче одозго сусреће је, опасано младицама врбе
напупеле, и нећеш на небу ни на земљи наћи ношње
лепше. Како да не поскочи и та у прсима ти трмка.
Цар-звоно. Ројеви одбегли, али пчелу матицу
59
чим под језиком осетиш како замигољи се снено,
истом зањише се тај зујак под ребрима, с краја ли на
крај куполе небеске, и знаш: слатка је звоњава
која сасуде земне и саће небеско до врха напуни,
а име јој је довек исто – љубав.
Мато, бубице, мат, мат!
ЦАР-ЗВОНО
Зар тек тако лудујеш, клатно моје: са стазица ребара
на стазу дугину. Замаси преко свода: ројеви сунчица;
млазеви са дна крстионе. И ја за тобом, тамо-овамо,
преко могила, мора негажених, пчелињака заоблачних.
Древне деве-пчеле у мени наричу. Не спава земља, а у
земљи спавају. Ничу ли? Зар је тек тако век преспавао
и звонар мој, на грани медној њишући се – безрук.
Прене се – осам руку! И у свакој по осам зракова –
заљуљај звонаре зујне. О заласку, звоњава о два видо-
круга: и бом и бам, и ноћ, и дан. Припевају пупољци
јесењи, и листопад пролећни, и хор пахуља у ледним
шарама прозорским оклева да утихне: није ли болно
истопити се? Чак и бат корака анђеоских – бим-бим!
о нечије трагове, бом! о нечију сузу. Зар се тек тако
усковитлаше крхотине у прсима. Не. Цар-звоно језиком
златник из пепела изрева. По нити паучине, том мосту,
где бејаше оно ребро, где бејаше пустош – израња,
као из огледала, као из окца саћа препуног, кроз опну
набубрелу препознајући ме или не, тек – он. Август
усред фебруара. Августин Аурелије Мебијус. Цар
Сунце, двоглаво. Из чијега сам – ребруара.
СА ДВА ЛИЦА ВЕЗ
1.
Дан и ноћ, две дубоке округле чиније. Млеко и, учтиво,
мрклицу срчемо. Два спојена суда; када и како ободима
додирују се, није наше. Све и да титрамо им на тањиру,
све и да забадамо нос, на кашичицу даваће нам се, по
мери довека њиховој. А наше? Наше је да не разбијемо,
60
не проспемо, не уморимо се хвалећи двају обода пољуб.
Кад виде колико су нам за срце прирасле, чиније саме
рој одбегли призову. Медом налију се и од радости на
све стране зањишу, спремне да зазвоне милину света.
2.
Даноноћно, два светила побожно њишу се под звоном
небеским. Наизменце, наоко безвучно. Око подесиш и срце
на тај ритам. Кад – светила се сустигну! Додирна, најпре
тачка: тек трен, тек увод у језу помрачења. Мимохода
једвити јади, рвање сила, сев из тачке наспрамне, рез.
Низ небо, низ цело ти тело, до прста ножног неизлечиви
жмарац. До земље мелемне. До ожиљка на води, срећној:
што на јастуку облаковном глава је уз главу – океаном две су
полутке јајета: печат осми, царски, освит без извира и увира.
3.
Ноћу водоравни, јер земни, дању усправљамо се, на прсте: стасом
доцртавамо у ваздуху крст. Оцу на ухо жуборећи: Хвала за починак,
по милости пробуђење. Васкрсењу у спомен. А све смртнији смо. Још
само тачка укрштајна у прсима: птиче дрхтаво, кадро да смањи се до
зрна горушичног. Или је и обратном умећу радо? Набубри, те и ребро
у бескрај буја, и међу ребрима добро поље. Те из семенке, те и из сенке
семенкине, таласи невидљиви на четири стране.И четири дуге, у два се
кола ухвативши, зовући и нас, по таласима полегну. Видокруге пучине
са занебесјем уланчавају.Титра плавет. Како да мирују, да замру, добра
небеска клатна, ДНК. Све и да занеми, начас, цар-језичак цар-звона,
зазвониће горња усна о доњу, испод трулежи: као што ноћ је друго лице
дана, тако је и смрт – живота друго лице. Тим везом са два лица своју
кошуљу од саћа украсиш, под попрсјем заиграју два клатна у једном.
= извор: књ.часопис БДЕЊЕ, Сврљиг- бр. 45 - 46, јул-децембар 2015. стр. 58 - 60
Нема коментара:
Постави коментар