УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 24. фебруар 2017.

НАСИЛНИЦИМА / Светислав Стефановић



Насилницима


Хапсите, прогон'те, на слободу лајте,
То је дужност свију побеснелих паса;
Мучите и кињ'те, харајте, ал' знајте
Да одмазда може пасти сваког часа.

Вама срам доноси и ваш образ прља
Блато којим светлост покрили сте хтели,
А она и даље блистаће без мрља
И идеал бити свих грађана смели'.

У тамници мрачној гордог Акропола
Рођена је слава мудрога Сократа,
Где власничка "правда", надута и хола,
Бацила га беше срамно, из ината.

На страшној Голготи, крај распетог Христа,
У циркусу римском, измеђ' дивљих звери
Пуштених на народ, чија мис'о чиста
Беше повод сраму да се гадно цери.

У тамници и на дивљачкој ломачи
Где Јован Хус задње бројио је часе,
На коцу где хајдук, од челика јачи,
Исмеваше предлог да се срамом спасе,

Рађала се прва светлост бољих дана
И први зачетак обновљених нада
Да ће, после крви и грозних мегдана,
Доћи доба Правде, Љубави и Рада.

 А дворови ваши, у злату и свили,
Пурпурни салони, гозбе, венци, слава,
Свечане носиљке, аутомобили
И храмови "свети" и "срећна" држава,

Тријумфални луци, задужбине ваше,
И називи вечно надмени и глупи,
Светитељи, који због злата се клаше,
Коцкарнице срамне и судови скупи;

Све то што је вама лепо, свето, часно,
Над срамом и гадом шарени је вео,
Истина се тамо не спомиње гласно,
Нит' се чује говор искрен или смео,

Већ се само клања, савија и гмиже,
Кукавички дршће и подлачки ласка;
Лаж за лажју пада, срам срамоту стиже
А све подло скрива хипокритска маска.

Слушајте ниткови, "велики и славни",
Слушајте, убице по милости Бога,
Глас повести строге из времена давни'
И вапај из груди народа овога,

Слушајте!... Ал' вама ти гласи не годе,
Од зурла се ваших и не чују они.
Свеједно! Већ звоно Истине, Слободе
И Љубави људске на узбуну звони![1]




[1] Republika, VII/79, 04. 10. 1923., 1-2.; "Protiv tiranije"..., 80-82.

         = извор: Светислав Стефановић
БУНТОВНЕ ПЕСМЕ
Приредио
Предраг Пузић
АРТАС, Нови Сад, 2005.

Нема коментара:

Постави коментар