УТЕШНО ВИНО ИЗ МЕРОШИНЕ / Бата Власта из Париза

УТЕШНО ВИНО ИЗ МЕРОШИНЕ*

Да л ко тугу игде
                         сматра, ко ја, нужном,
самосмртним чином,
                         док њом рану солим? -
пријатеља нигде –
                         тек Ти, црвен-ружо –
признајем ти, вино!,
                         још увек је волим!

Нека знаш, никога
                         немам у вин-секти,
нишка Мерошино!,
                         чокотом се голим
покривам до Бога,
                         сâм без људи, тек ти!:
признајем ти, вино!,

                         још увек је волим!

Кад ме оставила,
                         свет ост`о без странâ,
ал ми инат син`о –
                         живим сам с тим болим`,
пријатељска крила
                         тек твоја ми дана,
признајем ти, вино!,
                         још увек је волим!

Ако хоћеш, брате,
                         пак, ја теб` да тешим,
жен се!, имам свате
                         док те не олешим.
11. окт. 11., Београд

ВИНО, ВИНО, РÉКО,

Мора да је мени
                         вино староставно
рођак, кад уз њега
                         претрпим страхоте;
њим ми заливени
                         страх и сузе, давно;
оно зна због чега
                         смрт-крик ми се оте,

кад ми голоруки
                         народ с барикадâ
прострелише силни
                         бел-светски војници.
Само гутљај пуки
                         довољна је нада
док ми глас умилни
                         шапћу житни свици,

да ће све да мине
                         с Благословом Вишњег.
Мора да је вино
                         извор тога Бога,
кад ће цик да сине
                         Зоре понад вишње
и Јутро нам фино
                         донесе фин слоган:

Вино, вино, рéко,
                         ко те се напио,
залуд те је чеко,
                         па и проклет био!
11. окт. 11., Бгд, увече, код куће, ТВ- емисија: страдање Срба на северу К.

И ПОСЛЕ ВИНА, ВИНО

Уз вина сам разна
                         сусретао жене,
преко коре хтео
                         хлеб-живот безвезан –
стизала ме казна,
                         а да боље крене,
кад сам тебе срео,
                         морах бити трезан:

Трезни, могли, шта смо
                         животу извући?,
него слике живе,
                         полагањем наде:
па да служиш часно
                         напретку и кући,
ја да орем њиве,
                         гајим винограде.

А сад кад све опет
                         имам, кад си моја,
ја бих опет вина –
                         без да га шећере –
у њ да се утопе
                         пољупци без броја
и да радост њина
                         потраје без мере.

Ето, моја драга,
                         нема нам живота
без винскога врага:
                         ВИНО ЈЕ ДИВОТА!
Михољдан, 12. окт. 11., Београд, ујутру, код куће

ВИНО – ЛЕК ЗА ДУШУ

Шта да Човек каже
                         једном након свега,
него да му вино
                         направило плезир* ...    (задовољство)
што све винске кàже
                         помињу баш Њега
јер за вино фино
                         не имаде презир:

Када живот цели
                         предаш капљи-ружи,
онда два живота
                         одживиш у једном –
тад би и лав смели
                         с` тобом да се дружи,
јер му живот скота
                         заврши у чедном:

Пјан сваком опрости,
                         срце му порасте,
добра, чини, воља
                         живот му веселим,
а зло ломи кости
                         и распре се пласте,
стог лозу ћу с` поља
                         у град да преселим.

Вино није вода,
                         ал разводни љуто:
блáжи испод свода
                         свако срце круто.
Михољдан, 12. окт 11., Београд, у аутобусу Зел. венац-Лаб. брдо

ЧАШЕ У ЧУДУ, ВИНСКЕ

Тужиле се чаше
                         на бледило блеђе,
испод груди грудву
                         док пипају – таму,
и у тужби паше
                         к неспокојству ређем(:)
да одбаце судбу,
                         и прозирност сâму.

Једна рекла боље
                         смрт да их све снађе,
да провидност слепа
                         из стакла изађе;
друга да их кòље
                         домаћице рука,
и та смрт их лепа
                         баци преко кука.

Трећа опет смерна
                         предложила да се
све идеје прве
                         заредом угасе,
шчека вин-кап верна
                         да бледост закрви,
и да прозир црвен
                         угледа се први.

Обе крајње средњу
                         погледаше помно
и шансу, Последњу
                         прихватише скромно.
Михољдан, 12. окт 11., Београд, у аутобусу Зел. венац-Лаб. брдо

__

 *  (код Ниша)