КУЋА У БАНАТУ / Властимир Станисављевић Шаркаменац

КУЋА У БАНАТУ
(ЦИКЛУС, ПЕНТАПТИХ, О БАНАТУ У СТАРОМ МИ СРЦУ):

КУЋА У БАНАТУ

Олгици и Милану

Стој! Капија плава! –
                      има л кога жива? –
у овој сам кући
                      боравио често,
у дворишту трава
                      шта ли ми то скрива?,
морам начас ући –
                      гле, у наћвам` тесто!

Ко Олгица да га
                      замесила, рујно,
па пошла у поље
                      по шљиве за нудле,
ал јој Милан, врага,
                      у бирцузу чујно
карта с много воље,
                      ( са њим су и пудле).

Нико ме не лаје,
                      ућ` ћу на прстима:
како данци прођу!,
                      цел век нисам био:
њихов син, сад даје
                      предност градовима –
чекам ЊИХ да дођу –

                      да смо стари трио.

А можда се неће
                      да врате никада,
но, има и среће:
                      наћ` ћу их код  `лада.
1. април 2011., Париз, код куће,

ТРЕШЊА У БАНАТУ

Жеља у пролазу
                      испуни ми хтење
да узберем меда
                      с трешње староставне
што у земље-газу
                      до Неба се пење,
пошто нам је деда
                      створи у дне давне.

Садио је знојан
                      са својим дедов`ма
мислећ, од свих крадом,
                      на плод, да нас првен
чека самосвојан,
                      па макар веков`ма:
но, зар ја њен-хладом
                      да зобам плод црвен?

Зар да берем дрво? –
                      нек се рујем дичи!
Шта би ту сад била
                      мисао сувисла? –
пустити је прво
                      на Рај да заличи,
ил појест плод-крила,
                      ако има смисла?

Ал трешња ми тражи
                      на њу да се верем –
само то је снажи,
                      каже – да је берем.
5. јун 2011.,метро – од цркве до куће – лин 12

OДА БАНАТСКОМ СЕЉАКУ

Два гаврана црна,
                      заграктала, врáна –
над недужном њивом
                      пак проклетство сину,
прођу понад трна
                      где Ти виси храна,
урекнув Ти живу
                      сељачку судбину.

А Ти оста будан,
                      на ногама стамен,
и увек си такав –
                      челом прст не ставиш
и кад авион чудан
                      просу бомбе, камен
и кад вук, створ длакав
                      овце ти подави.

Такав, јер ти друге
                      у трајању нема –
нека други пођу
                      по срећу далеку –
теби све чворуге,
                      земљане, Бач-Срема
и Баната дођу
                      лек за душу меку.

Кад Те земља роди
                      ногу укопаних,
 ко мож` да те води?,
                      и с ње да одстрани? 
5. јун 2011.,метро – од куће до цркве – лин 12

ПОВРАТАК КУЋИ
(МАЛИ ЗАСТОЈ У БАНАТУ И

ГИЛГАМЕШОВ СТРАХ ПРЕЋУТАН У АРАПСКОМ ПРЕВОДУ)

Прођох Банат цели,
                      прођох сву лепоту –
пред домом, управо
                      срце ће ми пући –
прођеш и свет бели,
                      превалиш и стоту,
ал довикнеш здраво
                      тек кад стигнеш кући.

Ко страх Гилгамеша
                      диљем скритих слова,
откривам свој, зарни
                      у равници зарној
до коже, до веша,
                      до кошмарних снова:
да л век живех стварни
                      у житници чарној?

Опево бих Банат,
                      о да л би он мене?,
а он би, јер живех
                      у њем толких дана:
Зрењанин разгранат,
                      а ја у три смене
орах зором њиве,
                      а ноћ бù ми храна.

Стазе разгранате,

                      до којих ти стало:
године се схвате,
                      кад застанеш мало.

9. јул 11., у аутобусу Париз-Београд (кроз Банат)

БАНАТСКО ЈАГЊЕ

(СВИЊOКОЉ – ПРИНОС ЖРТВЕ БОГУ)

Бившој жени, соси-Ксенији

Домаћин сам дичан
                      с дубоком ленијом:
жито-тов – дô Бог га
                      кад се овце кољу,
ал највећа прича
                      с женом ми Ксенијом
стане с` стадом што га
                      чобаним у пољу.

Јер кад благдан дође
                      и д`ни клања стижу,
почнем са јагњетом,
                      али оно блеји,
жена на ме пође: 
                      стану да ми лижу –
руку ко уклетом
                      новцу фарисеји.

Тада AGNUS DEI
                      не могу да творим,
па скочим на прасе,
                      крвавијех очи,
и док јањ`ц још блеји,
                      с гроником се борим –
побеђујем – зна се,
                      ал Ксенија скочи.

Не да клање – рашта? –
                      ни прасе ни јање,
ал кажем: Бог прашта –
                      од њег то послање.
10/11, јул 11., у аутобусу Париз-Бгд и у Бгд-у – Додин рођендан, печење…