ТО ТИ ЈЕ / Александар Лукић
Све је речено цениш друшкане тиме
ако изустиш од раног јутра: Христос се роди!
Ако чекаш пословични одговор: Ваистину!
Вечитом календару туђег живота шта додати?
Бадње вече обзнањују прангије пуњене шалитром -
уобичајено, река вијуга ка мору лењо протичући пољем.
То ти је.
Поредак багремовог коља догурао до зиме
тавори баштом побијен маљем у земљу
очевом руком од лета, крај напуштене куће.
Празне собе насељене ројтама паучине.
Танак слој прашине украс драгих предмета говори
убедљивим ћутањем. Снежне драмлије прашине
чекају наследнике – овековечене честице у снопу
сунчеве светлости пристиглој кроз прозор
врше трење у нужди, честице
прострте по ваздуху
пркосе сили гравитације
испаљени хици прошлости
циљају директно у лице.
Кућа пуста. Нит има ко да плаче
ни да се смеје у њеним одајама.
Осим тишине, осим осећаја да не дише.
= из најновије књиге песама Александра Лукића: ПСОВКА, Београд, Заветине, 2015.
