УМЕСТО ПЕЧУРАКА / Белатукадруз (09)

                                                                 Из мојих Бележница.  -

УМЕСТО ПЕЧУРАКА. Миша и Аца су појурили кроз златасту детелину смиљку не према шуми, већ према једном усамљеном дрвету, које је стојало као каква краљица - крушки илињачи, пуној светложутих плодова. Миша се брзо успентрао на крушку и повикао одозго усхићено: "Бато! Бато! дођи овамо горе да видиш како се одавде пружа неописив поглед на околину..." 
Заиста са крушке се све видело лепше и даље и јасније, очи су све могле да обухвате као на длану. На западу је залазило Сунце. У том ружичастом пожару облаци су били сиви спратови са грубим прозорима кроз које су продирали  распршени залазећи зраци. Кроз зелено лишће крушке илињаче, врхове плавкастих брегова и поједина стеновита места налик на птичији измет, на североисточном видику у даљини,  обасјала би кратко у тој предвечерњој тишини нека светла плоха, налик на ћилим од корала. Ти брегови су се спуштали степенасто према западу и нама, најближа брда су била нижа и заобљенија. Завршавали су се шумарцима који су сезали до кукурузишта дуж речне долине. На помолу је био летњи сутон, врхови дрвећа су се црвенели, премазани кармином заласка, а ваздух шумски, питак као вино, подавао се незаситим плућима младића. Силазио је с неба плав неки, свечан мир,  и ми смо пошли шумском стазом натраг, низ Дубраве. Трава и суварци су пуцкетали под нашим ногама, а косови су прелетали преко шуме шумно.Дошли смо до салаша Кукљана, прошли поред њега брзо и стуштили се вратломном брзином низ неку стрмину у Зојачки Поток, као да нас гањају неки зли духови Дубрава. Не путем него паралелном путањицом обалом Пека, преко ливада, наставили смо кроз свечан и плав мир, посматрајући како хиљаде риба прави кругове, безбројне концентричне кругове на мирној површини вечерњег  речног огледала (ловећи труње или  мушице). Наравно, било је већ касно да тражимо печурке, због којих смо и предузели ову авантуру до Дубрава и назад. Оне које смо налазили успут биле су крупне и труле, црвљиве, или нападно црвене, или боје змијске кошуљице, отровне; шутирали смо их и враћали се кроз летњи сутон железничком пругом до Обренове стражаре. Гледали смо како се прве куће Мишљеновца на хоризонту претварају у сув цртеж угљеном...

       = извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац

НАСИЛНИЦИМА / Светислав Стефановић

Насилницима

Хапсите, прогон'те, на слободу лајте,

То је дужност свију побеснелих паса;

Мучите и кињ'те, харајте, ал' знајте

Да одмазда може пасти сваког часа.

Вама срам доноси и ваш образ прља

Блато којим светлост покрили сте хтели,

А она и даље блистаће без мрља

И идеал бити свих грађана смели'.

У тамници мрачној гордог Акропола

Рођена је слава мудрога Сократа,

Где власничка "правда", надута и хола,

Бацила га беше срамно, из ината.

На страшној Голготи, крај распетог Христа,

У циркусу римском, измеђ' дивљих звери

Пуштених на народ, чија мис'о чиста

Беше повод сраму да се гадно цери.

У тамници и на дивљачкој ломачи

Где Јован Хус задње бројио је часе,

На коцу где хајдук, од челика јачи,

Исмеваше предлог да се срамом спасе,

Рађала се прва светлост бољих дана

И први зачетак обновљених нада

Да ће, после крви и грозних мегдана,

Доћи доба Правде, Љубави и Рада.

 А дворови ваши, у злату и свили,

Пурпурни салони, гозбе, венци, слава,

Свечане носиљке, аутомобили

И храмови "свети" и "срећна" држава,

Тријумфални луци, задужбине ваше,

И називи вечно надмени и глупи,

Светитељи, који због злата се клаше,

Коцкарнице срамне и судови скупи;

Све то што је вама лепо, свето, часно,

Над срамом и гадом шарени је вео,

Истина се тамо не спомиње гласно,

Нит' се чује говор искрен или смео,

Већ се само клања, савија и гмиже,

Кукавички дршће и подлачки ласка;

Лаж за лажју пада, срам срамоту стиже

А све подло скрива хипокритска маска.

Слушајте ниткови, "велики и славни",

Слушајте, убице по милости Бога,

Глас повести строге из времена давни'

И вапај из груди народа овога,

Слушајте!... Ал' вама ти гласи не годе,

Од зурла се ваших и не чују они.

Свеједно! Већ звоно Истине, Слободе

И Љубави људске на узбуну звони![1]

---

[1] Republika, VII/79, 04. 10. 1923., 1-2.; "Protiv tiranije"..., 80-82.

         = извор: Светислав Стефановић

БУНТОВНЕ ПЕСМЕ

Приредио

Предраг Пузић

АРТАС, Нови Сад, 2005.

ПОРУКА / Властимир Станисављевић

ПОРУКА

Гробови јунака

поспани синором,

неми, заливени тишином.

 А како би нам нешто и рекли,

кад Главе су њихове

изван њих покопане?

Неке су одсечене

остале на бојишту

да мучену земљу утеше.

Па тек сад некима од нас,

кад зазвони у ушима

-то из јуначких гробова

порука се приближава.

Кад стигне близу,

чује се разговетна

да јунаци су посечени

да превара преживи.

Па лаж је и кад кажемо

 да не знамо да читамо

поруке које крвљу се гасе.

9. дец. 2008, Париз

        =  извор: ГЛАВА:  књига о Карађорђу и Првом српском устанку. - Београд, 2009... стр. 112-113. 

ОЛТАР МЕЂУ БОГИШИМА И БОЖИЦАМА НЕБЕСКИ / ЗОРАН М. МАНДИЋ

(Недељко Богдановић: ОЛТАР У ПЛАНИНИ, Хаемимонтана Галаксианис, Библиотека Самовило, књ.4. Ниш, 2016.)

Збирка песама Олтар у планини Недељка Богдановића (Бучум, 1938), доктора филолошких наука (предавао старословенски језик, историју језика и дијалектологију) и аутора више песничких и других приређених књига нарочито у пољу лексичких истраживања, је чудесно опојна књига о сазнању, о надама и намерама, које „кваре“ и најдивније редове опозитних појава: свануће-смркнуће, цветање-зрење, облачење-разведравање... И њихове најексклузивније тетиве и синапсе на спојевима складова и ритмова послова природе на непрестаној обнови света, при чему се и сам песник приказује као незаобилазни део језика те фасцинације. Читајући са посебном пажњом овај рукопис осетио сам дубоко унутрашњи говор радости у напетости да  што брже пређем пут који у структури његовог трајања раздваја почетак од краја. И још више од интезитета те радости испунило ме је задовољство са остварењем „блиског сусрета“ са књигом која плени не само филозофским истицањем фигуре олтара, као места на коме се обавља жртвени обред, него и њеног метафоричког коментара поређења са ликом и естетиком „часне трпезе“ како се иначе олтар ословљава и препознаје у верској култури хришћанства. Отуда и признање о посебности пажње с којом сам прочитао ово политиптично уздигнуто лирско здање трагајући у њему за за симболичким сличностима са остварењима, какве су се стекле у „Генетском олтару“, који су у опусу од дванаест тематски повезаних слика, насликала браћа Ван Ајк. И, не само то, а поводом „везивања“ за конкретизовање одређене сличности, већ и у оквиру уочавања да то исто лирско здање сажима у себи све оне највише, пре свега језичке одлике и лингвистичке вештине и искуства, које је мој читалачки дух „нашао“, илити „напипао“ у Изнудицама истог аутора. У истицању тог налажења, било би више него неспретно не признати да сам током читања под притиском најдиректнијих импресија „нашао“, а што је моје памћење забележило у рубрици „важно“:  „Да најдубља мисао тежи да се сведе на један појам. Најлепша песма на једну свеказујућу реч, Најузбудљивија игра на један још невиђени покрет.. Најраскошнија слика на једну чаробну боју. Срећа – на вечни трен. А Биће на једну једину тачку.“. С уживањем сам тако  стојећи пред „олтаром“, и усред његовог простора, читао „Обраћање Господу“: о многости сувишних речи које нас заводе и вуку на похлепу...када се и са овима једва сналазимо. И гле, још једног признања о томе како сам током тог и таквог читања осетио да ми је истовремено са читањем успело да мислим и записујем по нешто о прочитаном. Осетио сам како се „увлачим“ у „коже“ Богдановићевих речи, у лингвистику њихових „душа“ из којих започињу промишљања феномена: пролазности, времена, простора, светлости (која лако и лепо обасјава, а када утрне тамно чии још тамнијим), кући, кућном прагу, кућним ввратима, брави и кључу, материној постељи...Део те феноменолгије су и бројне самоупитности о: трпњи, танком сећању, напуклостима и надрастањима, као и низови слика о трулежи и гњилежи. О незнању природе за наше планове у којима смо паукове мреже заменили друштевним мрежама. Несвесни „ловећи уловљени“. Ово је и књига о именима цветова од којих неки „цветају као нужност“, а у којој је забележено да је „голема наука читати боју цветова, мирисати им душу и сликати им облике“. Речју, ово је у извосном смислу, како би то рекао Албер Ками, штиво о читању опојности књиге која излази из „старопланинских лудорија“, која има посебан и посебно необичан језички, обичајан и верски штим, као „лутајућа измаглица“, а везан, као што запажајуће напоменух, за Стару планину (Mons Haemus) и циљеве Хемимонтане. Ово је и лирска читанка о мирисима ириса и ериса (дуге и пролећа), књига поезије међу богишима и божицама небеским. Ово је и књига о погледу с врха у коме, или кроз који се губе вертикале и сенке с њима и то у оквиру стања када си једно цело као камен облутак свуда на свом месту – ни за шта причвршћен, ником за срце прирастао. Ово је књига једног виспреног лирског умника, језикословца, филолога и филозофа.